12. emisija – Psihologija, deca i seksualnost
Priča iz psihološke ordinacije: Roditeljstvo i seksualnost
Evo mene ponovo na internet strani poliklinike Anima Plus u kojoj njihovi stručnjaci, psihijatri i psiholozi obavljaju psihijatrijsko lečenje psihičkih poremećaja kod ljudi, ta web strana je na www animaplus.rs, a u mom današnjem izboru sa njihovog bloga, pažnju mi je privukao tekst Ivane Stanojević Krstić, psihologa i porodičnog psihoterapeuta pod naslovom Roditeljstvo i seksualnost
a koji je neka vrsta kratkog, sažetog uputstva na temu:
Između ostalog i šta, kad vas dete iznenadi kada radite one stvari?
Kada roditelji postanu roditelji, sa tom ulogom, dakle roditelja često se stiče utisak kao da roditelji izgube određena prava koja su imali.
Zahvaćeni svakodnevnim obavezama i usmerenošću na dete, pomalo se zaboravi na sebe, na svoje potrebe, na svoje želje i svoja prava.
Naime, dok je za poštovanje dečjih prava, ili onih iz Deklaracije ljudskih prava potrebno učešće svih nas, za poznavanje i poštovanje vaših roditeljskih prava ste potrebni samo vi. Tako se u vaša roditeljska prava svrstava i pravo da budete umorni, da niste uvek raspoloženi za svoje dete, da nešto ne znate (na primer, da mu pomognete kada radi domaći zadatak koji je donelo iz škole), itd. Ipak, kada roditelji ostvare neka od ovih prava, moraju misliti i na svoju dec u stvari, najkraće rečeno – moraju biti oprezni.
Ono što je za odrasle najprirodnije, za decu može biti često i traumatično. I tako dolazimo do seksualnog života.
Dakle, sa roditeljstvom, menja se i seksualni život roditelja. Jedan od aspekata promene jeste što sada postoji rizik da roditelji imaju i neželjene posmatrače, nezvane svedoke. Kada dete, svoje roditelje zatekne na delu, to jest prilikom seksualnog čina, njegova reakcija će uglavnom zavisiti od uzrasta, a roditeljska reakcija zavisiće od toga kako će ovaj aspekt svog života da predstaviti svom detetu.
Ono što je veoma važno da se naglasi jeste da od deteta ne treba skrivati fizičku privlačnost koju roditelji osećaju. Deca će razvijati zdrav odnos prema seksualnosti i emocijama ukoliko vide da se roditelji poljube ili grle. To će kod deteta da stvori osećaj bliskosti i imaće zdrav model kako treba da se ponašaju partneri koji se privlače i vole.
Pa, hajdemo da vidimo hronološki, dakle onako kako deca odrastaju…
Kako reaguju bebe?
Kao što znamo, mnogi roditelji dele sobu sa bebom čekajući da ona malo poodraste, pa da je presele u njenu sobu pa je tako česta pojava da bebin krevetac bude u sobi sa roditeljskim. Ponekad, beba čak i spava u istom krevetu sa njima. U ovom periodu, roditelji su slobodni u ispoljavanju svoje seksualnosti, jer su uvereni da beba ne razume šta se oko nje događa i da je ništa ne može posebno uznemiriti. Međutim, da li je baš tako?
Pojedini stručnjaci dečje psihologije smatraju da se brojni utisci o sopstvenom okruženju veoma duboko urezuju u dečju svest. Po njima, ono što bebe ne razumeju, što ih zbunjuje, ili im je na bilo koji način neobično – upravo se najizrazitije utiskuje, i to na žalost kao trauma. Činjenica je da beba ne može razumeti ono što se događa, ali će biti uznemirena neobičnim zvucima i pogledom na svoje roditelje u malo drugačijim ulogama nego što je naviklo da ih vidi.
Kako reaguju deca u predškolskom uzrastu?
Oko treće godine, počinje buran razvoj polnog identiteta. Tada većina dece sebe doživljava kao pripadnike svog pola. Uskoro će početi polne igre (mame i tate), kao i igre uloga (učiteljica i deca). Oko četvrte godine, deca imaju nejasnu predstavu oko toga kako nastaju bebe, a u nedostatku odgovarajućih informacija – grade sopstvene verzije (na primer – misle da, kada žena mnogo jede, postaje debela, pa na kraju rodi dete ili, kada se muškarac i žena ljube, uskoro će se roditi njihova beba…). Sa druge strane, većina roditelja koji pokušaju deci u ovom uzrastu da objasne kako nastaju bebe – koriste se jednostavnim jezikom, utemeljenim na biološkim činjenicama, prezentovanim tako da ih malo dete može razumeti. U ovim objašnjenjima, roditelji zaborave da naglase da odrasle osobe imaju seksualni odnos ne samo zato što baš uvek žele decu, već zato što se međusobno vole. Odnosno, da seksualnost nije uvek povezana sa rađanjem bebe.
Kako reaguju školarci?
U nižim razredima osnovne škole, deca imaju veliki broj informacija, ali su u njih nesigurna. Još uvek nema ličnog iskustva, a sa odraslima iz svoje okoline još uvek nemaju dovoljno dobru komunikaciju da bi mogla da razgovaraju o onome što im predstavlja dilemu. Ti klinci sada znaju da seksualni odnos njihovih roditelja nije uvek priprema za dolazeću bebu, ali kada zateknu svoje roditelje u seksualnom činu, osećaju se postiđeno i zbunjeno. Ovo osećanje stida je karakteristično upravo za ovaj uzrast. Stid nije kao primarna emocija postojao u predškolskom periodu, niti će se zadržati kada postanu tinejdžeri. Upravo zato, školarcima je potrebno veoma konkretno, ali delikatno i oprezno pojasniti ono što su zatekli u roditeljskoj sobi. Takođe, roditelji I dalje ne bi smeli da zaborave da ono što roditeljima predstavlja zadovoljstvo, malom detetu može izgledati kao nasilje. Uostalom, u mnogim filmovima, a verovatno neki od vas i uživo ste već imali priliku da vidite kako deca pokušavaju da odbrane mamu od tate, jer misle da joj tata radi nešto nažao i slično.
Dolazimo tako do tinejdžera… Da li je sa njima najteže i koliko je komunikacija važna?
Kada vaša deca postanu tinejdžeri, po mnogo čemu oni predstavljaju “opasne” igrače.
Nisu više deca ali još uvek nisu ni odrasle osobe. Ipak, ponekad sebi daju za pravo da se ponašaju kao bebe (naročito kada pokušavaju da izbegnu neke nove obaveze, pa kažu: “Ja to ne mogu, ti ćeš to bolje…”, a opet s druge strane, ponekad veruju da su upravo oni najpametniji, najsnažniji, najmoćniji.
Omnipotencija je psihološki izraz kojim se često opisuju tinejdžeri, a označava njihovo uverenje da oni mogu sve, i da granice njihove moći zapravo ne postoje. Upravo zato, od tinejdžera možete očekivati najrazličitije komentare i reakcije na svakodnevne situacije. Utoliko je važnije da roditelji ličnu seksualnost predstave kao nešto što pripada samo vama i, što dete nema pravo ni da komentariše. Osim toga, pubertet je vreme buđenja i postepene svesnosti svoje seksualnosti.
Ne može se očekivati da se deca ponašaju kao odrasli u svom pubertetu. Ako su roditelji za pojedine stvari bili zreli sa šesnaest godina, sadašnja deca mogu biti spremna sa četrnaest godina.
Zato, nema potrebe čekati da dete zatekne roditelje u seksualnom činu i time rizikovati da i svima bude neprijatno, već ovu moguću situaciju predupredite razgovorom.
A, kako treba razgovarati?
Razgovarajte tako što ćete da insistirate na tome da je seksualnost odraz emocija i način da se one dodatno prodube, a ne samo prirodan i prost nagon. Ovakav razgovor je neophodan, jer on predstavlja istovremeno i objašnjenje za vaše ponašanje… ali, što je još značajnije, to spada u deo priprema za njegovo prvo seksualno iskustvo. Važno je reći detetu i to koliko je ovo iskustvo važno, kako je neophodno da bude što spremnije, kako osobu sa kojom ima seksualni odnos treba dobro da poznaje, i da zaista oseća mnogo ljubavi prema njoj.
Normalno je da se osećate neprijatno kada razgovarate sa decom o seksu. No, zapamtite to, uz tačnu i otvorenu komunikaciju sa detetom, povećavate šanse da će dete razumeti svoje vrednosti i doneti odgovarajuće izbore o seksu.
Ukoliko vas zanimaju ovakvi tekstovi, idite na stranicu: www animaplus.rs a možete u par prethodnih emisija ovog podkasta, Radio priča – da pronađete i još nekoliko zanimljivih tema priča iz oblasti psihologije koje sam već čitao u par prethodnih emisija.